Zvezdani rod

Šta osećate dok širom otvorenih očiju posmatrate vedro noćno nebo?

Divljenje? Nemir? Čežnju?...

Od dana kada smo se uspravili i podigli pogled ka svetlucavom svodu želeli smo da ga dohvatimo, da ga protumačimo. Da sebi razjasnimo sebe. Ko smo, odakle smo, zašto smo... Zbog čega nam se od ovih pitanja krv uskomeša u žilama? Možda zbog toga što krv nije voda!

Nekada davno, veoma davno, baš na ovom mestu u galaksiji živeo je naš predak. Bio je ogroman, a svojom svetlošću nadmašivao je sjaj mnogih zvezda. Bio je to pravi zvezdani džin. Zvao se Supernova. U svojoj utrobi već nekoliko miliona godina vodio je borbu za opstanak. Nažalost, tragična sudbina umiruće zvezde bila je neizbežna.

U mladosti bio je sav od vodonika i činilo se da će energija koju je oslobađala fuzija ovih atoma održavati život zvezde večno. Međutim, u jezgru je rastao pritisak i stvoreni helijum je počeo da gradi ugljenik. Nova energija omogućila je jezgru da podnese veliku težinu spoljašnjih slojeva, ali da bi se zvezda sačuvala od urušavanja i atomi ugljenika su morali da se preobraze u kiseonik. Ipak, već kroz 600 godina dobijena energija je bila potrošena. Za samo 6 meseci kiseonik se spojio u silicijum, a iz njegovih atoma u jednom danu nastalo je kobno gvožđe. Atomi gvožđa pri spajanju ne oslobađaju već troše energiju. Jezgro više nije moglo da izdrži i za manje od jedne sekunde supernova se raspršila u stravičnoj eksploziji.

Ali, onda se desilo nešto fantastično! Iz krhotina supernove rodilo se Sunce, rodila se Zemlja, rodili su se kontinenti, okeani, vazduh, biljke i životinje. Rodili smo se mi. Rodila se svest.

Isto ono gvožđe koje je usmrtilo supernovu sada u našoj krvi održava život. Grudi nam pokreće kiseonik nastao u jezgru našeg praroditelja. Drevni ugljenik, azot i vodonik grade svaku našu ćeliju. Produkti zvezdane fuzije povezuju se u jedinjenja koja u nama izazivaju zadovoljstvo, stres, ljubavnu euforiju, a kosmička materija uhvaćena u vijuge mozga roji misli i ideje.

Da li je u svemu ovome postojala namera ili smo samo pukim slučajem bića sačinjena od zvezdane prašine i svetlosti?! Kako god bilo, kada gledamo u zvezdano nebo, mi vidimo sebe kako smo izgledali u prošlosti. A može i ovako, mi smo zvezde koje iz budućnosti posmatraju same sebe.