Pauza Plus Specijal - Fizičke aktivnosti
Preko granice
1/12

 

"Svaki put kada bi me obuzela neka ideja, ona bi sa sobom donela spontani izliv energije... kao da neka težina krene uvis iz mojih grudi, čak i onda kada znam da sam sebe doveo u opasnost... Postao bih usmeren, vođen tom idejom, nošen, gonjen. Više se nje ne bih mogao osloboditi. Ljudi koji kažu da planiram svoje avanture radi dobiti, ne mogu razumeti tu unutrašnju eksploziju duše."

                                                                                                          Rajnhold Mesner

 

 

Dok su mu po povratku u bazni kamp prijatelji i članovi tima ushićeni čestitali na osvojenom vrhu Lotse (8516 m, Himalaji), Rajnhold Mesner je osećao tiho zadovoljstvo lišeno euforije i ponosa. Nije sebe smatrao herojem iako je tog 17. oktobra 1986. godine postao prvi čovek koji je osvojio svih četrnaest planinskih vrhova viših od 8000 metara.

2/12

 

Za ovakav jedinstven podvig potrebna je izuzetna fizička i mentalna snaga, strpljivost i istrajnost, ali i sreća koja prati one retke, hrabre ljude koji se ne plaše da bez zadrške veruju svojim idejama, čak i onda kada one zahtevaju da se prekorače granice mogućeg. A Rajnhold Mesner je celog života činio upravo to. Tražio je načine da pomeri lestvicu za jedan stepen više, da uradi nešto što niko drugi pre njega nije umeo ili smeo, puštao je svoje ideje da ga odvedu na nepoznata mesta gde su osećanja i iskustva intenzivnija od bilo čega što je uobičajeno.

         

Najveći planinar svih vremena i najznačajniji živi svetski avanturista kaže: "Čitav moj posao počinje sa idejom u mojoj glavi, a onda volim da tu ideju ostvarim." U toj "ludoj" glavi rodile su se ideje koje izazivaju vrtoglavicu, a da bi bile ostvarene trebalo je otići u visine na kojima se temperatura spušta nekoliko desetina stepeni ispod nule, gde je vazduh redak i suv, a vetar udara brzinom od 100 km na sat.

3/12

 

Drugačiji putevi verovatno nisu ni bili mogući za jednog južnog tirolca koji je imao samo pet godina kada je sa ocem, takođe planinarom, osvojio svoj prvi vrh u Alpima, a već sa trinaest se peo sam. Rajnholdova porodica bila je velika. Kao jedno od devetoro dece imao je dužnost da vodi brigu o onima koji su bili mlađi od njega. Tako je postao nerazdvojan sa svojim bratom Ginterom. Zajedno su rasli u planini, u svetu u kome nije bilo mesta za fudbalska igrališta ili bazene. Jedino što su mogli da rade bilo je penjanje.

 

Njihovog strogog oca veoma je ljutilo što su više vremena provodili u planini nego u školi i žestoko se protivio njihovoj nameri da se posvete planinarstvu. Tako je Rajnhold završio arhitekturu i počeo da predaje matematiku u lokalnoj srednjoj školi. Ipak, nastavio je da trenira, radio je kao planinski vodič, davao časove penjanja i sa Ginterom osvajao vrhove.

4/12

 

Vremenom Alpi su postali suviše mali za njega. Radoznali mladi čovek bio je nestrpljiv da pomeri svoje granice. Poželeo je da ode na Himalaje i oproba se na vrhovima iznad 8000 metara. Bio je veoma zagrejan za ovu ideju, ali mu se ona činila nedostižna kao samo nebo. Sve je bilo protiv njega. Nije imao dovoljno novca za put, nije mogao sam da prođe komplikovane procedure za dobijanje skupih dozvola za penjanje, nije mogao da bude deo ni jedne nacionalne ekspedicije, jer kao južni tirolac nije bio ni nemac, ni austrijanac, niti italijan.

 

Međutim, u jesen 1969. godine iznenada je dobio poziv nemačke ekspedicije da im se pridruži u osvajanju himalajskog vrha Nanga Parbat (8125 m). Radost mu je pomutilo saznanje da njegov mlađi brat neće moći da učestvuje. Igrom sudbine, dvojica alpinista iz originalne postave su odustala od puta, a njihovo mesto zauzeo je mladi Ginter. U leto 1970. godine braća su krenula u svoj najveći poduhvat do tada, ali Himalaji se nisu dali tako lako.

5/12

 

Nekoliko puta su ih loše vreme i opasne lavine primoravale da se vrate u bazni kamp. Kada su već svi mislili da ekspedicija neće uspeti, dogovorili su se da pokušaju još jednom. Ovog puta su ostvarili svoj san. 27. jula Rajnhold i Ginter su se popeli na svoj prvi vrh iznad 8000 metara.

 

Povratak u bazni kamp pokazao se kao mnogo veći izazov. Obojica su bila na izmaku snaga. Ginter je bio potpuno iscrpljen i pokazivao je znake visinske bolesti. Morali su da pod vedrim nebom provedu ledenu noć, bez odgovarajućih jakni, hrane i vode. Spuštanje je trajalo tri dana. Rajnhold je bio van pameti jer je znao da mora što pre da spusti brata na sigurno, a pomoći nije bilo niotkuda. Krenuo je napred kako bi pronašao najbolji put, ali Ginter nije uspeo da ga stigne. Kada se vratio po njega video je da je to mesto zatrpala lavina. Rajnhold nije mogao da prihvati da je njegov brat mrtav. Ceo dan i noć ga je tražio bez uspeha. I sam je jedva

6/12

 

izvukao živu glavu. Zbog promrzlina amputirano mu je nekoliko prstiju na rukama i nogama.

 

Posle ovakvog iskustva mislio je da se više nikad neće vratiti u planinu, ali upravo je Ginter bio taj koji mu nije dao da Himalaje napusti zauvek. Nekoliko puta se vraćao na Nanga Parbat i konačno pronašao telo svog brata u leto 2005. godine. Njegovi ostaci kremirani su u podnožju planine.

           

U međuvremenu, Rajnhold je osvojio svih četrnaest vrhova viših od 8000 m: Nanga Parbat (8125 m), Mansalu (8163 m), Gašerbrum I (8080 m), Mont Everest (8848 m), K2 (8611 m), Šiša Pangma (8046 m), Kačendžanga (8586 m), Gašerbrum II (8035 m), Broad Pik (8047 m), Čo Oju (8201 m), Anapurna (8091 m), Daulagiri (8167 m), Makalu (8463 m) i Lotse (8516 m). Svi ovi vrhovi nalaze se na Himalajima na teritoriji Nepala, Pakistana, Kine i Indije. Učestvovao je u preko 30 ekspedicija sam ili u timu sa svojim kolegama.

7/12

 

U proleće 1978. godine odlučio je da se sa svojim prijateljem Peterom Habelerom popne na Mont Everest. Njegova ideja da to mogu učiniti bez boca sa kiseonikom bila je revolucionarna u to vreme. Do tada su doktori i alpinisti bili uvereni da na visini većoj od 8600 metara fiziološki nije moguće ići bez dodatnog kiseonika jer dolazi do oštećenja mozga. Ali Rajnhold Mesner je želeo da proveri da li je moguće dodirnuti "Čelo neba" (nepalski naziv za najviši vrh na svetu) onako kako je to inače radio, oslanjajući se samo na sopstvena pluća. U maju te godine njih dvojica su dokazala da je tako nešto moguće.

 

Posle ovog nesvakidašnjeg postignuća Rajnhold je tražio novi izazov. Dve godine kasnije prešao je još jednu magičnu tačku koja avanturu i neizvesnost čini živom. Popeo se na Mont Everest bez veštačkog kiseonika, ali ovog puta potpuno sam. Ovo je bila njegova najveća avantura. Već na samom početku uspona umalo je poginuo kada se

8/12

 

urušio snežni most pod njegovim nogama. Upao je u procep iz koga je jedva izašao zahvaljujući samo svojim izoštrenim instiktima. Pomoću koncentracije uvek je uspevao da savlada prepreke. Nije dozvoljavao da ga one blokiraju, već su mu naprotiv, davale energiju i terale ga da bude kreativan i traži rešenja.

 

Na visini od 7500 metara osetio je da značajno usporava, svakih desetak koraka morao je da stane i udahne vazduh. Uskoro su pauze postale sve češće, morao bi da sedne, a ponovno ustajanje predstavljalo je izuzetan napor. Na sam vrh stigao je puzeći, puls mu je bio 100 otkucaja u minuti. Poduhvat je uzeo svoj danak - sve vreme je halucinirao, nudio je hranu svom ruksaku, a sa opremom je razgovarao kao sa najboljim prijateljem i to na italijanskom, iako je njegov maternji jezik nemački. 

9/12

 

Povratak u bazni kamp je često mnogo teži nego penjanje na vrh, zato je prava umetnost planinarenja ostati živ. Rajnhold ovako govori o tome: "Spuštanje nije stvar snage, već volje. Volja čini da telo bude kao strela. Kada se vratim nazad, osećam kao da sam dobio šansu za novi život. I samo u tom trenutku možeš jasno da razumeš da je život najveći dar koji imamo."

           

Rajnholdu Mesneru nikada nije prvenstveni cilj bio postavljanje rekorda, takmičenje sa drugim alpinistima, bitka protiv planine, već da otkrije sa koliko malo vremena i sa koliko malo tehničke pomoći je moguće izvesti različite uspone, otvoriti nove rute, proširiti sopstve mogućnosti. Ipak, za njegovo ime i njegove podvige često se vezuje reč "prvi". 

 

• Prvi je čovek koji se popeo na tri vrha u samo jednoj sezoni. U tri različite ekspedicije 1982. godine

10/12

 

popeo se najpre na vrh Kančendžanga, zatim Gašerbrum II i na kraju na Broad Pik. 

 

• Svom kolegi Hansu Kamerlenderu predložio je da budu prvi koji će preći sa jednog na drugi vrh. To su i ostvarili 1984. godine kada su se najpre popeli na Gašerbrum II, a zatim prešli na Gašerbrum I.

 

• Prvi je na Himalajima uveo alpski stil penjanja. U početku su mu se svi smejali, jer su mislili da je tako nešto nemoguće. Ekspedicije su se do tada pele u etapama, koristile su nekoliko kampova, nosile sa sobom lance, konopce za fiksiranje, boce sa kiseonikom i angažovale veliki broj nosača. Međutim, Rajnhold je iskoristio tradicionalni način penjanja koji je uobičajen u Alpima, a to je značilo da planinar sa sobom nosi svu svoju opremu. Na taj način bilo je moguće da se kreće mnogo brže ka vrhu. Da bi penjanje bilo još lakše učestvovao je u razvoju čizmi, šatora, odeće i druge opreme.

11/12

 

• Rajnhold je sa Arvedom Fuhsom bio prvi čovek koji je prepešačio Antarktik. Na Arktiku je prešao 250 km od polarne stanice do Pola. Peške je prošao pustinju Gobi (2000 km), Grenland (2000 km), Tibet (1000 km)... 

 

Ovaj neobičan čovek stigao je da bude i član Evropskog parlamenta od 1999. do 2004. godine. Danas je vlasnik planinskog muzeja koji je izgradio sam u Južnom Tirolu. Naravno, muzej je u obliku planine.

           

Rajnholdov privatan život je takođe bio tesno povezan sa planinom. Njegova ćerka Lejla rođena je u Katmanduu i imala je samo šest meseci kada ju je otac na leđima doneo u bazni kamp podno vrha Kančendžanga. Za njega je bilo veoma važno da živi kao jedno sa prirodom i planinom. To je posebno osetio nakon boravka na Tibetu i osvajanja vrha Šiša Pangma. Tibetanski ritam života i njihov stav

12/12

 

prema smrti uticali su na njega i njegov odnos prema planinarenju. U tom okruženju video je život kao uspon, penjanje u svoje sopstvene misterije, svoje unutrašnje Himalaje.

 

Ričard Bah je u svom romanu "Jedno" napisao da "svoj život poveravamo onom u šta verujemo." Rajnhold Mesner je nekoliko puta izbegao sigurnu smrt i u teškim situacijama uvek uspevao da pronađe način da se spase. Možda su upravo ideje u koje je verovao svim srcem i koje je oživljavao kroz svoje avanture bile njegov anđeo čuvar.

 

Svoje vizije, znanja i iskustva podelio je kroz mnogobrojne knjige i probudio snove, nade i duh avanture u ljudima širom sveta. 

Pauza Plus Specijal
Arhiva